U vrtlogu evropske knjizevne mistifikacije na medji XVIII i XIX veka: beleske na marginama srpskih prevoda "braminova rukopisa"

This paper deals with Serbian translations of the work that was universally ascribed to Lord Chesterfield. Its title is The Oeconomy of Human Life (1751) and it was published as the English translation of the “Indian manuscript written by an ancient bramin”. The real author and the editor of this work, Robert Dodsley managed to make it a great editing success considering the fact that this work had more than two hundred editions and translations into Latin, Hebrew, Russian, German, Italian, Spanish, Portuguese, French, and Danish, with host of imitations and parodies. In this vortex of one of the most important European literary mystifications between the XVIIIth and the XIXth century, two Serbian translations must be included: the first one by Pavle Solarić, entitled Mudroljubac indijski (1809) and the second one, by Spiridon Aleksijević, entitled Rukovodstvo čelovečeskog života (1830). In addition, two other south Slavic/Croatian translations must be considered: Indijanski mudroznanec (1925) by Pustaić-Jaić and Indinanzki mudroznanec (1833) by Josef Marić. Pavle Solarić had the advantage of being the first Serbian and South Slavic writer to ride the crest of this new literary wave, thereby including Serbian literature in the main European cultural and literary courses. У овом раду се разматрају српски преводи – настали почетком XIX века – дела чије је ауторство приписивано Лорду Честерфилду. Реч је о делу које садржи мудрости брамина, и које носи наслов у оригиналу The Oeconomy of Human Life (1751). Издавач и прави аутор, Роберт Додсли је успео од овог дела да направи прави књижевни феномен који је имао више од 200 издања. У замку ове књижевне мистификације су упали и српски књижевници: Павле Соларић са Мудрољупцем индијским (1809) и Спиридон Алексијевић са Руководством человеческог живота (1830). Ови примери нису изоловани на Балкану, већ су као такви део ширег, јужнословенског књижевног феномена. Слику о јужнословенској рецепцији „браминова рукописа“ употпуњују славонски превод Мартина Пустаића-Марина Јаића, Индијански мудрознанац (1825), и кајкавски превод Јосефа Марића, Индинанзки мудрознанец (1833). Временска заслуга што је својим преводом пратио књижевну моду свог времена иде Павлу Соларићу, који је тиме српску књижевност начинио учесником литерарних токова главних европских културних средина.