(Ne)podnosljiva lakoca postojanja: mletacki razmer gospodina Vinavera

У овом раду се анализира песма Станислава Винавера „Венеција“, коју је песник објавио 1911. године у књизи стихова Мјећа (Београд: Штампарија “Доситеј Обрадовић“), и која је у своје време добила прилично негативне критике. То је песма једне крајње музикалности, која се састоји од пет нумерисаних сегмената: „1. Сусрет“, „2. У гондоли“, „3. „Serenata““, „4. На променади“, „5. Мадригал“. Песма „Венеција“ је млетачка пре свега тематски, док се формално бори да нађе своје место у европској традицији љубавног песништва, и то мелодијом пре него обликом. Тема песме је еволуција љубави од првог сусрета у Венецији до потпуне предаје песника вољеној особи. Својим „млетачким размером“ Винавер покушава да остави српским читаоцима управо „доживљај“, слику Венеције као места (једне) безбрижне љубави, као слике живота и позитивне енергије, тражећи начин да изрази сâм доживљај кроз осећај лакоће и деликатности.