Ostaci “zore” u Santicevoj poeziji

У овом раду се анализира мотив „зоре“ у поезији Алексе Шантића као део западноевропске лирске традиције. „Зора“, тј. alba/aube је поетски жанр који је карактеристичан за европску литературу средњег века, пре свега провансалску (а потом и немачку) поезију и има свој пандан у серенади, световној песми која се односи на вече. Овај поетски облик је, у суштини, одређен својом садржином јер „алба“ не поседује никакву посебну метричку схему. Са тематске тачке гледишта, стога, средњовековна поетска „зора“ се манифестовала кроз три врсте песама: у почетку су то биле песме световног садржаја, пре свега ратничке, а затим и песме религиозног и симболијског садржаја; касније се појављују, пак, љубавне теме да би напокон љубав доминирала и учинила да се (забрањена) љубав изједначује са „зором“ у песмама трубадура. Управо се сва три облика одражавају у Шантићевим формално разноврсним лирским саставима што показује да се овај херцеговачки песник, и поред свог израженог родољубља, налазио, у суштини, у поетском простору између традиционализма и европејства.