Između arhitekture i poezije: Kostić, Palaceski, Sparou

У овом раду анализира се релација архитектуре и поезије у трима песмама истог наслова и исте тематике. Реч је о стиховима који опевају однос песника према венецијанској базилици Свете Госпе од Спаса / Здравља: Santa Maria della Salute (1909) српског песника Лазе Костића, Santa Maria della Salute (1968) италијанског песника Алда Палацескија, и Santa Maria della Salute (1975) енглеског академика, колекционара књига и песника Џона Спароуа. Сваки песник је метафоризовао сусрет са овом величанственом грађевином кроз призму личног сензибилитета и искуства. Ако се Лаза Костић каје што је у песми Дужде се жени пожалио сечу шума потребних за базилику, па на овом месту тражи опроштај, Алдо Палацески уочава тајанственост која обавија ову свету грађевину, а Џон Спароу настоји да помири свето и световно. И што се саме архитектонске структуре тиче, Костић се, споља је гледајући, усредсредио на стубове од дрвета који држе храм, лирски субјект код Палацеског пролази кроз храм и погледом повезује под и свод храма, а Спароу види чудесну базилику у сенци фењера у непосредној близини. Ниједан од песника нема топос у наслову већ сам наслов инхерентно сажима стварност и духовност једне конкретне грађевине у Венецији. This paper analyzes the relationship between architecture and poetry in three poems with the same title and the same theme. Those are verses that celebrate the poets’ relationship with the Venetian Basilica of Our Lady of Salvation / Health: Santa Maria della Salute (1909) by the Serbian poet Laza Kostić (1841–1910), Santa Maria della Salute (1968) by the Italian poet Aldo Palazzeschi (1885–1974), and Santa Maria della Salute (1975) by the English academician, book collector and poet John Sparrow (1906–1992). Each poet described the encounter with this magnificent building through the prism of personal sensibility and experience. If Laza Kostić regrets that in his poem Dužde se ženi he complained about cutting down the forests needed for the basilica and asks for forgiveness in this place, Aldo Palazzeschi notices the mystery that surrounds this sacred building, while John Sparrow tries to reconcile the sacred and the secular. As far as the architectural structure itself is concerned, Kostić, looking from the outside, focuses on the wooden pillars that hold the temple, Palazzeschi’s lyrical subject passes through the temple and connects the floor and the vault of the temple with his eyes, and Sparrow sees a marvelous basilica in the shadow of the lantern in the immediate vicinity. None of the poets has a topos in the title, but the title itself inherently summarizes the reality and spirituality of this specific architectural structure in Venice.