Пекић и његове награде. Књижевно ходочашће између политичке репресије и званичних признања

Док је Титов режим владао Србијом и Југославијом, Борислав Пекић је живео и стварао у тешким али несумњиво посебним (да не кажемо и парадоксалним) околностима: иако су га комунистичке власти стално прогањале због политичке несагласности, жирији главних домаћих књижевних награда нису могли да игноришу доказе његовог непобитног наративног талента. Писац је у ствари успео да добије бројне од најзначајнијих признања у тадашњој федерацији упркос свом непожељном положају; најубедљивији пример такве ситуације је нарочито додела НИН-ове награде за роман Ходочашће Арсенија Његована 1970, уочи његовог одласка у добровољно изгнанство у Лондон. Гледајући на то, садашњи коментатор не може да не размишља о факторима и догађајима који су тада утицали на одлуке различитих жирија: да ли је квалитет Пекићевог приповедања био јачи од политичке анатеме? Како је постизање награда помогло ширењу ауторовог стваралаштва (посебно у случају романа Како упокојити вампира из 1977)? Да ли су политичке промене из касних 1980-их имале последице на пријем дела аутора? Овим радом, дакле, предлажемо реконструкцију и тумачење признања које је Пекић освојио током своје каријере не само као прилог ауторовој биографији, него и као поглед на трансформације које је тадашње друштво доживело.