Стил у сатирама Радоја Домановића као дистопијски елемент. Интерјезичност на примеру превода „Данге”, „Вође” и „Мртвог мора” на италијански

Овај рад се састоји од критичке интерпретације неких од главних сатирич- них прича Радоја Домановића као примера дистопијске књижевности на основу њихових стилских особина. Позивајући се на дефиницију жанра дистопије коју је дао амерички критичар М. Кит Букер (1994) и на тумачење Домановићевог дела од стране Милана Громовића (2012), жели се овом приликом доказати како је аутор, у причама „Данга”, „Вођа” и „Мртво море”, критиковао мане тадашњег српског друштва стварањем паралелног имагинарног света, чији су парадоксал- ни и нељудски механизми описани нарочито иронично отуђујућим коришћењем разних језичких регистара. Анализа ће бити заснована на упоређивању изворних текстова на српском са мојим скорашњим преводима тих прича на италијански, и на тај начин ће се изложити стратегије које сам користио с циљем да сачувам њихов дистопијски карактер на страном језику, и тако истакнем њихов универ- зални смисао.